PISMO UCITELJU

Абрахам Линколн, чувени амерички адвокат, а касније и председник, био је познат по својој способности да у свакој ситуацији веома јасно и аналитично сагледа суштину и корен проблема/појаве. Његове реакције и речи поводом одређених догађаја, сматрају се узорима понашања и начина размишљања.

Једна од Линколнових оставштина је и писмо учитељу његовог сина:

 

„...Разумем, он мора да научи да нису сви људи праведни, нису сви искрени. Али, научите га и да на сваког подлаца долази по један херој, да на сваког егоистичног политичара, долази по један предани лидер.

 

Научите га да, ако постоји непријатељ, постоји и пријатељ. Знам да за то треба времена, али, ако можете, научите га да је један зарађени долар много вреднији, него пет добијених. Научите га да губи, али га научите и да ужива у победама.

Ако можете, ослободите га зависти, научите га тајни смеха у себи. Омогућите му да рано схвати, да је победа над насилницима и разбојницима најлакша. Ако можете, заинтересујте га за књиге...

 

Такође, дајте му слободног времена, да би могао да размисли о вечним тајнама: птицама на небу, пчелама у зрацима сунца и цветовима на зеленим падинама брда.

 

Када буде у школи, научите га да је много часније доживети неуспех, него служити се преварама... Научите га да верује у сопствене идеје, чак и када му други говоре да је у заблуди... Научите га да буде благ са добрим људима и окрутан са окрутнима.

 

Потрудите се да мом сину дате снагу да не прати гомилу, када се сви примичу победничкој страни... Научите га да саслуша све људе, и истовремено га научите да све то што чује анализира у светлу истине и изабере само добро.

 

Ако можете, научите га да се смеје у тузи... Научите га да нема стида у сузама. Научите га да се смеје над циницима и да се чува претеране финоће.

 

Научите га да продаје свој мозак и снагу мишића по највишој цени, али да никада не тргује ни срцем ни душом.

 

Научите га да не слуша повике руље, већ да устане и да се бори, ако сматра да је у праву.

 

Односите се према њему благо, али без сувишне нежности, зато што само третирање ватром даје челику висок квалитет. 

Развијајте му храброст да буде нетрпељив ка свему лошем. Развијајте му стрпљење, да би постао храбар.

 

Научите га да буде сигуран у себе, зато што ће тада увек имати високу веру у човечанство.

 

То није лак посао, али погледајте шта можете да урадите...“

 

Којe захтеве бисте ви поставили пред данашње учитеље и школу у целини?

Прича о Амброзију и срећи

 

Био једном један принц и звао се Амброзије, што је било врло уобичајено име у његовом краљевству које се налазило ушушкано између седам великих краљевстава Северног шумског пространства. Живео је у сјају и луксузу безбедног и удобног замка свога оца Клементија Дугоногог Храстића. Живећи тако годинама раскошно у богатству, Амброзије није размишљао како да дође до новца и свега осталог што му је било потребно. Само би пуцнуо прстима и слуге би му донеле све што му треба. Дани су му пролазили у уживанцији и безбрижној доколици.

Једнога дана из досаде је решио да обиђе све просторије у замку и тако се случајно нашао у краљевској библиотеци. Пажљиво је разгледао високе зидове који су од пода до плафона били крцати полицама са књигама. Принц није волео књиге, нити је икада било шта читао. Његов отац, Клементије Дугоноги, као и сви његови преци Храстићи, био је страствени љубитељ и сакупљач књига. Амброзије је у томе био изрод и ову особину свога оца сматрао је ћакнутом. Помислио је како би се тај огромни простор могао много корисније употребити. Узео је насумице једну од књига са најближе полице како би је заврљачио кроз прозор, онако, из шале и хира. Међутим, у том тренутку пажњу су му привукла дугуљаста китњаста слова. Књига о Срећи - писало је на корицама и Амброзије, невичан читању, некако је успео да прочита наслов.

- Срећа? Шта је то? - питао се он у чуду. - То мора да је нека ретка драгоценост које нема у нашем краљевству па никада нисам чуо за њу.

Оставио је књигу и изашао из библиотеке.

- Јеси ли чуо за срећу? - питао је слугу у ходнику, верујући да поставља глупо питање, јер, одакле би слуга могао знати шта је то срећа.

- Да! - зачудио се слуга.

- Да?! - са још већим чуђењем је узвикнуо млади принц. - Да ли ти то имаш?

- Имам, Ваше величанство - одговорио је слуга.

Амброзије је, потом, редом питао све запослене на двору и сви су му исто одговорили. Није могао да верује. Онда је опет свима понаособ пришао и замолио да му покажу срећу. Тек онда је био у чуду. Свако је рекао и показао различито: пса, своју жену, мужа, децу, мач, коња, кочије, ведро небо, природу... Младом принцу ништа није било јасно. Није могао да пита своје родитеље јер су били у посети краљу неке друге земље.

Вратио се у библиотеку, узео је опет ону књигу, мало је загледао корице, превртао је, а онда је, отворивши је, почео да чита. Упочетку није му ишло баш најбоље, али је Амброзије био упоран да сазна шта је то Срећа, па је истрајно наставио.

И тако је читао и читао и било му је све лакше да савлада лепа дугуљаста слова. Ни мрак га није зауставио у томе. Тек после много сати склопио је корице Књиге о срећи.

Осмех није силазио са његовог лица. Амброзије је био срећан. Схватио је колико је све време имао ту највећу драгоценост - срећу, а да није ни знао да је има. Срећа је била и у томе што је открио ову занимљиву и поучну књигу. Разумео је да се срећа налази и у књигама. Зато је принц у наставку свог дугог срећног краљевског живота прочитао све књиге из очеве библиотеке и сам куповао нове, па је библиотеку доградио и проширио. И његови потомци Храстићи су током својих дугих и срећних живота обожавали књиге, а међу многим породичним причама које су увек с једнаким жаром препричавали кроз векове била је омиљена ова у којој је њихов далеки предак, прво принц, а потом и краљ, Амброзије Читач Храстић, открио срећу.

SMELOST

Dva semena leže jedno pored drugog u plodnom tlu u proleće.

Prvo seme kaže:

Dva semena leže jedno pored drugog u plodnom tlu u proleće.

Prvo seme kaže:

"Želim da rastem! Želim da pustim svoje korenje duboko u zemlju ispod mene i da poguram svoje izdanke kroz zemljinu koru iznad sebe. Želim da razvijem svoje pupoljke da bi objavili dolazak proleća. Želim da na svom licu osetim toplotu sunčevih zraka i na peteljkama blagoslov jutarnje rose."

I tako je raslo.

Drugo seme kaže:

"Plašim se. Ako pustim svoje korenje u zemlju ispod mene, ne znam na šta mogu da naiđem u tami. Ako se probijam kroz čvrsto tlo iznad sebe, mogu da oštetim tanane izdanke, šta ako otvorim svoje pupoljke, a puž pokuša da ih pojede? A šta ako počnem da cvetam, a dete me iščupa iz zemlje. Ne, mnogo je bolje da čekam dok sve ne bude bezbedno."

I tako je čekalo.

Jedna koka koja je čeprkala po bašti, tražeci hranu, pronašla je seme koje čeka i odmah ga pojela.

Život guta one koji se boje.

(Peti Hansen)

Car i bubamara

Jednog sunčanog i okupanog suncem majskog prepodneva jedna mala bubamara je sletela sa žita, poklonivši se pred carem i njegovom svitom, koji je baš tog lepog majskog prepodneva sa svitom bio na ručku. Bubamara je tražila od cara, para za šiće, naime htela je da joj cvrčak iskroji haljinicu za prolećne dane, ali nije imala jer je stalno negde letela od vlati trave na vlat trave, od snopa mladog zelenog žita na snop zelenog kukuruza i vrteći se u krug, malu bubamaru je mamilo prolećno sunce, i nije mogla da sa mravima zaradi dnevnicu, a oni su odkako se priroda probudila, bili marljivi za mrvice hleba,koje su vredno zaradili. Mala bubamara je htela haljinicu sa sitnim tačkastim crnim tufnama u boji karmina,,e baš takvu haljinicu hoću,da mi cvrčak iskroji svojim umilnim vezom, koji je uspavljivao polje kad dodje leto. Govorila je caru:,,letela sam s cveta na cvet, o golem li je ovo svet, pitala sam i petlića, dok sam sletela s cvetića..I baš tad, dečak jedan, zasvrbe ga levi dlan, dade pare bubamari jedan ban, bio je to polusan. Dečak se probudi,bubamara prhnu u nebo, ova priča postade legenda, pouka za decu i sve,da se marljivošću i radom sve postiže, da i ljudi i odrasli,pogotovo deca,mogu da se oslanjaju na sebe,i da će sve svoje snove postići,i da im je njihova kreativnost i marljivost najbolje pokriće,za njihovo šiće. Dečak je bio razočaran i ne zadugo opet zaspao,usnio je kako je bubamara bila u novoj haljinici sa sitnim tačkastim..crnim,..tufnama u haljinici boje karmina, ali opet pod velom tajne, da li joj je možda druga bubamara pozajmila haljinicu za proleće, ili joj je cvrčak poklonio za šiće? Ili joj je pak, možda car sa svitom darivao zlatne dukate boje sunca?

 

Auror: Dušan Dojčinović 

Поучна легенда Чироки индијанаца!

Постоји једна легенда Чироки индијанаца о обреду преласка дечака у зрело доба. Наиме, отац би одвео свог сина дубоко у шуму, ставио му повез преко очију и оставио га ту самог! Од дечака се захтевало да целу ноћ непомично седи на једном посеченом стаблу и да не сме да скине повез са очију све док не осети прве зраке сунца на лицу.

Није смео плакати, нити звати помоћ.

Када преживи ноћ, постаће ЧОВЕК.

Забрањено му је било да прича другим дечацима о свом искуству, јер је сваки од њих морао да уђе у зрело доба на свој начин. Дечак је наравно био престрављен. Могао је око себе чути све врсте звукова. Од крикова дивљих звери до удаљених гласова људи који би га исто тако могли повредити или убити. А непрестано је осећао и хук ветра који му је носио у лице траву и земљу. Али ипак мали индијанац све је то стоички подносио. Знао је да је то био једини начин да се постане зрео човек.

Коначно, након ужасно проживљене ноћи, изашло је сунце и он је могао да скине повез са очију.

И тек у том тренутку мали Чироки индијанац открио је да је његов отац све време седео поред њега на другом посеченом стаблу и пазио да му се нешто лоше не догоди!

Исто тако ни ми никад нисмо сами. Неко увек пази на нас.

***

Deset ljutih gusara

Десет љутих гусара дошло У мој кревет
ЈЕДАН ПАО с кревета остало Их девет.
Девет љутих гусара Још не знају ко сам
Једног сам успавао остало Их осам.
Осам љутих гусара ја Их оштро гледам
ЈЕДАН ПАО У несвест остало Их седам.
Седам љутих гусара побегло на Брест
ЈЕДАН ПАО на главу остало Их Шест.
Шест љутих гусара збрисало У свет
ЈЕДАН се изгубио остало Их Пет.

У сваком погледу, ја их се не бојим,
ја дишем дубоко и гусаре бројим.
Лоше им се пише, показује стање
мене Је СВЕ више, а њих је све мање!

Пет љутих гусара лете ко лептири
ЈЕДАН ПАО У бунар остало Их Четири.
Гле Четири гусара Бес У њима ври
ЈЕДАН пуко од муке остало Их три.
Три љута гусара, А против њих ја
сам Једног звизнуо ОСТАЛА СУ два
Два љута гусара, а поглед им ледан
ЈЕДАН се оклизнуо Још остао ЈЕДАН
ЈЕДАН љути гусар постао Је медан
Просто се истопио остао ниједан

У сваком погледу прошла МЕ Је страва
Сад Је СВЕ У реду Може да се спава.
Јер спавање је здраво, организму прија
успавао сам гусаре, па сад могу и ја!